Недавно су одржани 46. Педијатријски дани у Нишу, од 24-26. септембра. Овде објављујемо више него интересантан поздравни говор чувеног педијатра проф. др Саше Живића, са отварања Педијатријских дана.
Ево његовог говора:
„Шта је живот?
Пар сцена које Бог снима деветмилиметарском камером и нама у инат и у искушење пушта ужасно великом брзином. У правилу нам није јасно због чега се све то тако дешава и због чега су баш ти глумци – али, ко нас пита? Наше је да играмо све док се трака на крају не изврти или у неком тренутку не изгори од врелине пројектовања…
Волео бих да Педијатријски дани у Нишу буду једна од сцена у Вашем филму – стало ми је чак да се ове нишке секвенце што чешће приказују. Трагично је када се трака одврти а остане празна, без уснимљеног материјала…
Стално трагајмо за секвенцама и садржајима, стичимо – али пазимо шта! Све што смо стекли а може се изразити бројкама безвредно је. Сент Егзипери, професијом пилот а памећу педијатар каже у најлепшем буквару на свету: „ако одраслима кажете – видео сам дивну кућу од црвенкасте цигле са петунијама на прозорима и голубовима на крову, неће разумети, нису у стању да замисле такву кућу. Потребно им је рећи – видео сам кућу која вреди стотине хиљада франака! Тек онда они узвикују – о, како је лепа…“
А шта можете стећи на Педијатријским данима?
Наравно, како то обично у животу бива, најмање је важно оно око чега се читава група људи највише мучила – бодови за лиценцу! Та ужасна жеља ове површне, окрутне и уображене цивилизације да нашу целокупну личност, нашу суштину, наше знање и уметност лечења оцени једном једином бројком дефинитивно ће и стварно убити Хипократа – а да за то нико неће одговарати јер за њега ионако више нико и не мари. Па како да мари када се не помиње нити у једном поглављу за придруживању Европској унији – а никада и неће.
Јадни су ови и сваки други Дани ако сте у њих дошли због бодова… Јасно је мени да нисте! У историји човечанства само тројица иза себе нису оставила никакав писани траг, нити једне речи – а њихова су учења темељно променила цивилизацију: Исус, Конфучије и Сократ! Нескромно, али и сам схватам залудност овога што вам о Данима пишем – па мисија Дана савршено је јасна свима и без једног јединог написаног слова и без једног јединог зарађеног бода… Имаће педијатри пуно састанака где ће рутински, без имало срца, маште и жеље сакупити довољан број бодова да убеде Министра здравља да заслужују да буду последњи мохиканци у остарелом племену измучених српских лекара – или ме сећање вара да је баш о српским лекарима у свом фамозном каубојском роману писао Џејмс Фенимор Купер!?
Велика је мука што са великом муком стечено знање нећемо имати коме да пренесемо, чиме ћемо еклатантно прекршити одредбе Хипократове повеље – али већ једном рекох да је и Министра здравља и Премијера брига за овог генија са острва Кос. Овде се генијима сматрају Мартин Шулц и Жан Клод Јункер и њихове повеље! Стога у реду, наставимо да сакупљамо бодове – ако нам је баш толико стало, а најбоља деца наша нека бесомучно уче немачки! Не замерам им, Гете их боље разуме од Лончара – само ме све то ужасно боли! Ако уопште имам права на ту врсту сентимента у држави која своју успешност искључиво процењује баналним бројкама, убеђујући нас махнито да неки проценат више, више значи од људи које депортује у Немачку, жешће него су то сами Немци чинили 43-е! Јадна је ова земља: не уме да живи у садашњости, потпуно је заборавила прошлост, а не разуме будућност. Ако гдегод у Галаксији постоји Бермудски троугао мора да смо управо тамо настали, а на жалост тамо ћемо и нестати.
Могу да нам узму плате и узимају, могу да нас блате по новинама и то чине радо, могу да покушавају да нас заваде са Хипократом, али не могу да нам украду највредније што имамо – глас! Шта год скупили овде у Нишу, молим вас да овом граду нешто и оставите: ваш глас, крик, да наша деца лече Србе јер су од Србије и настајали, а не Немце, јер смо од Немачке нестајали.
Остављајући Данима ваш драгоцени глас – овом граду оставићете и своју љубав. Јер глас за другог, жеља да други буде срећан управо је по Готфриду Лајбницу дефиниција љубави. Хвала вам на овако предивном поклону који лебди у ваздуху упакован у ову свечану и светлуцаву тишину у којој говорим.
Стога покушајте да уз бодове, чак и пре њих, сакупите што више ове трепераве љубави – требаће у дугим зимским данима пред нама. Лако је: покушајте да разумете и заволите колегу који седи уз Вас – муче га исте бриге, има исту егзистенцијалну тескобу, стрепи за будућност своју и потомства… Дошао је овде да испркоси бригама и напуни своје вене емоцијама, добрим мислима, добрим речима и добрим делима. А само тако, учио нас је Заратустра, имамо шансу за реинкарнацију! И стварно, шта је један живот – пар концентричних кругова који, када капнемо у овај свет, брзо нестају са површине. Својом љубављу и својом добротом зарадити нови живот – предивно! Тако је говорио Заратустра, тако вам говоре и ови Дани…
Медицина можда некада и може без мозга, али без срца никада! Аристотел је тврдио да је мозак споредни орган. Говорио је: душа човека живи у срцу, а мозак је нека врста расхладног уређаја који снижава топлоту и смирује таласе настале у срцу!!! Ко сам ја да се данас спорим са Аристотелом – нека му буде! Па доктора са највећим срцем на свету икада и данас сви зову једноставно другом: доктор Че…
И не препоручујем ја срце и љубав случајно – шта би вам иначе друго препоручио један аутохтони Нишлија? Ако је Нишлија, свети цар Константин, обзнанио хришћанство као званичну веру римског царства – а основ хришћанства су љубав и нада, није ли препотентно ако кажем да смо ми Нишлије измислиле љубав? Добро, признајем, вероватно је препотентно, можда и нисмо измислили љубав – али она у савременој цивилизацији нема сигурније уточиште и топлији дом него је овај у нишким Данима. Сви су се овде трудили да се осећате вољеним и да вам у овом дому буде пријатно, баш као у вашем. Ако је Радован Трећи био у праву тврдећи да завичај Бога мора бити у његовом родном крају, онда би било лепо да признамо да ако Бог педијатрије има завичај он мора бити овде у Нишу.
„Љубав смета смрти, љубав је живот – све што разумем, разумем зато што волим“ рекао је Толстој. Мада сви исказују љубав према вама, четворо њих чинили су то најупадљивије и најгласније.
Пре свих особа којој све многобројне врлине прелепо стоје – тако да сви то виде и признају, а ретко коме то смета. Тешко је живети са врлинама, лако са пороцима. Како је успела да у ово порочно време не исквари своје врлине зна само она и архангел Гаврило који ју је послао овде на радост педијатрије, деце и мене лично. Хвала Ема.
А онда човек са којим деценијама имам привилегију да делим драгоцености: прве јутарње мисли и прву јутарњу кафу. Постоје ли разлике? Па, он пије слатку. Остало је поприлично исто. Помажемо једно другоме да остаримо а да нас то претерано не брине. Хвала Предраже од педијатрије.
И модерни Јасон, именом Урош Парлић, који је са групом аргонаута учинио све да ви, а не они, пронађете златно руно. Легенда каже да Јасонов брод није могао да иструне, а не могу ни Урошеви Педијатријски дани. Као и Арго Навис, највеће сажвеђе на небу остаће и ови Дани да трају и осветљавају пут. Јединствени таленат Уроша – хвала му на томе и молим га да ме догодине не остави на цедилу и растроши за Флориду.
А на крају и софтвериста. Када је савремена цивилизација дефинисала ову реч, наизглед је то учинила да опише нечију вештину управљања виртуелним просторима. Ја сам ипак убеђен да та реч описује нежну и меку душу нашег Милета инжињера. Он се, наизглед, већ деценију мучи да упристоји наше реченице и учини их радовима. Уствари он стрпљиво, без гунђања и са осмехом управља нашом жељом да кажемо нешто на овом важном скупу, а да та жеља не остане пуста а ваша љубав неузвраћена.
Само љубав када се дели постаје већа – страхови и бриге постају мањи. Стога уз вечиту молбу да ова три дана волите и једна мања: поделите бриге са педијатром до вас. Кажите му искрено шта вас мучи, биће пуно прилика: овде у сали, у шетњама градом, у нишким кафанама… Биће вам лакше, сваки прави педијатар у својој суштини је модерни исповедник – па ко боље разуме туђе муке од онога ко је успео да заувек остане велико дете!? У Нишу се заиста много успешније решавају проблеми, јер се са њима овај град, са променљивим успехом, бори ево већ готово 60 векова. У нишком историјском жрвњу поуздано се мељу бриге – ако не успете по дану, покушајте ноћу, када ће вам у томе помоћи Бахус и овај наш нишки Јасон, који је вина бирао брижљивије него ја речи! Да ме не чују надобудни психијатри – овде фамозни кауч нема прођу! Кауч ће у Нишу увек заменити гутљаји вина и истанчано уво педијатра које уме да чује како бриге расту и разазна како да се лече. Макар ова три дана побацајте Бензедине и Золофте – стало ми је да вам не требају. Чак иако не знате шта по Вујаклији значе речи ћеф или мерак, истерајте макар један од њих док сте овде у Нишу, биће вам лакше. Ове су речи ионако рођене управо овде.
Мерак – од многих дефиниција најприкалднијом ми се чини баш ова: „радња која упркос својој бесмислености пружа задовољство субјекту који радњу врши“! И заиста, ако стално идемо само право нећемо далеко стићи. „Морам поднети две, три гусенице ако хоћу да упознам лептира“ рече Егзипери. Прави педијатар, баш као и прави филозоф мора се поуздати само у две ствари – снагу свог духа и оштрину својих мисли. Све остало нека буде мерак.
Неки вам састанци ојачавају сујету, неки карактер. Нишки дани ово друго. Нема овде никакве потребе за истицањем, за самозадовољством, за славодобитне коментаре – овде се предвачи вреднују по много озбиљнијем критеријуму него је њихов експертизам. Вреднују се по карактеру, по оданости мисији у којој су, по томе колико су им пацијенти бројке а колико су им деца. Знање увек има своје границе, карактер их нема. Не може се бесконачно знати, али се може бити бесконачно добар. Истина, тешко је бити добар у друштву који од карактера тражи само послушност и оданост. Волео бих да данас видим Платона – како би данас описао ову државу!? Држава која своју филозофију дефинише по наводно универзалним критеријумима осуђена је на универзални неуспех. Држава која има беспоговорни систем вредности и недискутабилне истине неће имати будућност, већ само досадну бесконачност. Таква вам држава прописује доброту, а да од вас не тражи да сте добри и брига је да ли сте. Тешко је инсистирати на српском карактеру и доброти као аутохтоним вредностима у држави која велича немачки карактер, па му чак, као у каквом паганству, нуди и најбољу децу своју као залог верности и жртву. Та воајерска жеља да препишемо туђи рецепт за срећу и прогласимо га нашим, не ослобађа појединца обавезе да непрестано јача свој властити карактер. Једна од таквих домаћих вежбаоница су и нишки Дани.
Наравно, тешко је одупрети се тако жељеном глобализму. Биће и овде свакојаких питања на које ћете одговарати у жељи да не наљутимо Здравствени савет и урадимо оно што зову евалуацијом. Мени лично, много је важнија она евалуација коју нећете урадити бесловесним заокруживањем одговора, већ количином среће коју ћете понети са собом и сходно њој вратити се догодине. То колико пуно и колико радо долазите, колико волите ове Дане, једина је њихова стварна евалуација, па нека се Здравствени савет љути на мене колико жели, брига ме.
Неподношљивим живот не чине околности, већ недостатак смисла. У вечитом трагању за смислом моћни путаказ остају сећања. Проклети смо, више чезнемо за оним што немамо, него што ценимо оно што имамо. Неколико упечатљивих слика архивираних у нашем сећању поуздани су лек против пролазности и бесмисла.
Успомене.
Свашта су људи радили покушавајући да побегну од бесмисла и пролазности: градили су чуда – некада светска, водили ратове – некада светске, освајали, поробљавали, откривали… Измислили политику чак, да их учини значајним и наводно бесмртним. Све је то лук и вода, и то она богојављанска, верујте. Траг који остане у вашој души или који оставите у нечијој души једини је рецепт за непролозаност.
Успомене.
Сећам се како смо Ема и ја пре 30 година дрхтавим рукама, схватајући важност тренутка, увежбаним покретима у дијапројекторе слагали слајдове Тифенбаха, Перовића, Корнхаузера, Авчина, Вуковића, Гебауера, Крстића, Ђурића, Живића… Па нико од њих није умро – ево их важних и озбиљних како се и овог 24.септембра пред мојим и очима многих од вас опет појављују и поклањају!
Оставити неки траг и не ићи увек утабаним стазама, већ оставити иза себе неки нови пут – ето како се побеђује пролазност! Нишки су дани оставили дубок, најдубљи траг у мојој, а верујем и у душама многих од вас. То је њихова највећа вредност коју често не можемо да спознамо, као што не можемо да схватимо колико је висока планина када стојимо у самом њеном подножју. Дани су вредност по себи, „цауса суи“, како је рекао Барух де Спиноза – ствар која постоји тако да јој за постојање није потребно ништа друго! Они ће, дакле, постојати независно од творца. Нису они ни нишки, ни српски, а још мање Удружења педијатара Србије или моји лично. Они су ваши – ваш инструмент да оставите траг. Ваша успомена. Због тога се морају чувати и неговати. Дани неће умрети када мене не буде – нема незаменљивих појединаца, незаменљива је само идеја! Платон каже да је идеја истинска суштина и бит свега постојећег – за разлику од свега осталог у овом свету само су идеје вечне, савршене и непроменљиве.
Идеја о Данима као концепту „више од знања“, као самообнављајући постплатоновски експеримент, настао је како једино и може – спонтано и развијао се како су се и Дани развијали. Примум хуманитас, алтерум сциентиа – „пре свега хуманост, онда наука“. Мада су већ 46-и, далеко су од било какве квазиозбиљне а досадне остарелости. Заблуда је да године доносе мудрост – једино је недискутабилно да доносе чангризавост и досадну ситничавост, као последицу спознаје да је протекло много дуже од неодсањаног. Па многе најмудрије ствари чуо сам у животу од Немање, мог личног Малог принца, и од моје Миње, која ми се прошлих Дана поверила да је било досадно, али да је издржала јер ме воли. Љубав је вечити победник, као да ми је шапнула.
Много чему су ме научила ова моја два и многи други мали мудраци са којима имам привилегију да се дружим и живим. Најдражи гуру, предобри Жан Жак Русо први је схватио значај српске педијатрије, а да она суштински није ни настала. Једини признати ауторитет, сматрао је Русо, је ауторитет детета, његов инстикт и интуиција, његова неукаљана осећања… Овакве вредности ваља подржавати и давати им значај, а не потискивати традиционалним васпитањем, говорио је овај енциклопедиста који је ће за мене бити вечни почасни члан Удружења педијатара Србије. Јер када се дечје душе дохвати цивилизација, говорио је, онда уместо осећаја добијамо конвенције и таштину, корупцију и декаденцију… Цивилизација осамнаестог века била је ужасна, а ова је још и гора. Стога чувајмо душу детета – све оно за шта се својом суштином залажу Дани, као да је написано у антологијском Русоовом делу „Емил, или о васпитању…“. Учимо од деце, никада није бескорисно и досадно…
А ништа што је досадно не може бити корисно, па ни знање. Будимо искрени, обавезно се успављујемо на безбројним састанцима на којима присуствујемо – па на задњем великом скупу на којем сам учествовао на отварању су спавали и чланови председништва! На Данима се не спава. Мада се и на овим чини да учимо о имунизацији, расту или хипертензији, у суштини учимо само једно: колико је важно знати. Тврдим да су педијатри ретки лекари који не уче због себе, да би наводно постали паметнији и нахранили своју сујету – педијатри уче због своје деце. Оваква је гносеологија само на први поглед чудна. Свакави су филозофски правци постојали у теорији сазнања. Реалисти попут Декарта тврдили су да се до знања долази умом, размишљањем, те да су стога знања а приорна. Емпиристи пак, попут Бејкона, говорили су да се до знања долази преко искуства, те да је зато знање а постериорно. Лично сам уверен да педијатри долазе до знања преко својих пацијената, јер их воле и стало им је до њиховог здравља. Такво је знање стога ад хоминем (људско) и ад хонорес (часно) а трајаће у бесконачност – ад инфинитум. Живо ме занима како би савремена гносеологија дефинисала овај правац – не смета ако каже да је овај правац наиван и превише романтичан. Па све што вреди у овој цивилизацији настало је баш у романтизму и ренесанси, ма како то данас сумњиво било Европској унији. Само је у ренесанси човек био уметничко дело, говорио је Лоренцо де Медичи, „ил магнифицо“. Сваки је прави педијатар у суштини ренесансни романтик – мало ирационалан, нежан, посвећен, мање ради због новца а више да би био вољен. Мали су му поводи потребни за велика дела. Личимо ли сви помало на Данте Алигијерија, коме је било довољно само пет минута са Беатриче да би њој у част написао Божанствену комедију, најдивније средњевековно дело? Наравно да сви личимо и брига нас што ће нам цели живот протећи у некаквој комедији, више опорој него божанственој.
А када се комедија заврши и трака исцури?
Само ми који разумемо настајање можемо схватити суштину нестајања. И колико год нам се природно чинило настајање истина је другачија – једино је природно нестајање.
Педијатри најбоље знају колико тешко настаје живот. Колико се напорно породи дијагноза. Колико промишљања да настане само једна реч. Колико је изазовно и колико тешко да се пусти глас. А посебно, колико је труда и жеље потребно да почнемо да размишљамо срцем. И све што се са муком породило, са лакоћом, некада у трену нестане. Све има свој рок трајања: након њега покваре се па нестану и људи. Све се дијагнозе уредно врате у шифрарник да сачекају неког новог искушеника. Написано пожути, исцепа се и однесе ветром. Глас које је одјекивао одједном се изгуби у огромној тишини. Једино срце никада не умире – неко га стави у теглу као Арчибалд Рајс, неко у песму као Мирослав Антић. Ви своје срце оставите Данима, молим вас.
Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
одједном ће у теби
нешто посивети.
На трепавици магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си уопште понекад
мислила шта значи живети?
Ако ти јаве: умро сам
ево шта ће бити.
Хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети високо…
Високо.
Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе
ил’ трава?
Ако ти јаве: умро сам,
не веруј
то не умем.
На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
И зато: не буди тужна.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.
Ноћу,
кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.
Стоти педијатријски дани почеће у четвртак, 30.септембра 2088.године. Неће бити мене. Неће бити вас. Мој Немања имаће 83.године. Молим га да тада у ову салу доведе своје унуке и каже: пре 70 година овде сам седео ја, а тамо неки добри људи.
Добро дошли добри људи.
Нека 46-и Педијатријски дани почну.“
Проф. др Саша Живић
Коментари
Dodaj Komentar